Last week in Serbia was marked by the green week initiative (SR), and this one is marked by freedom, it’s Creative Commons’ 6th birthday. This gave me an idea for this post. Use Linux to go green.

And how will Linux help you? By cutting your energy bills and lowering your e-waste production.

Few tests concluded that both Linux desktops and servers consume less power than Windows-powered machines.

Desktops: “When the Lenovo ThinkPad T60 was idling with Ubuntu 8.04 LTS “Hardy Heron” it had quite an advantage over Windows Vista Ultimate. Ubuntu was consuming five less Watts, which equates to more than 10% less power, over Microsoft Windows Vista. In our first server power consumption test, Vista Ultimate had consumed less power but it was just two Watts and both of these systems were consuming in excess of 170 Watts.”

Servers: “In most cases when sitting idle, Windows Server 2008 drew slightly more power than either Linux did on the same server. The exception was when Windows Server 2008 was running in power savings mode on the Dell server, where it drew on average 3% less power.”

Although, these results may be dependant on the actual test hardware, still it’s a good indication. Check out Intel’s LessWatts initiative, which aims to help you to lower your computer’s energy consumption if you use Linux. Also, there are tools that will help you make your Linux-powered computer consume less energy.

Another way it can help is by reducing your e-waste production. UK government conducted a study which showed that the typical hardware refresh period for Linux systems was 6-8 years, while Windows systems’ hardware refresh period was 3-4 years. Why is that? Consider that minimum requirements for Ubuntu, which is a fairly modern Linux distribution, are 64 MB of RAM, 4GB of HDD space and 300 MHz x86 processor. That configuration wouldn’t be able to run all the nice graphic effects, but you would have a ready-to-use system. For nice graphic effects, consider installing it on at least 700 MHz CPU with 256 or 384 MB of RAM. And there are also distributions which can work on even older configurations, like DSL or Puppy Linux. If you have an old computer which you don’t use, install one of those on it. It will serve nicely to surf the Internet, or to work on your documents.

So, go ahead and try it, if you’re not using it already. Go green .

Još uvek sam na SBB-ovim prepaid flat paketima, i nakon ovoga što je danas bilo definitivno moram da pređem na postpaid sistem plaćanja (pošto mi se sigurno ne prelazi na Telekom).

Uglavnom se potrefi da zadnji dan trajanja paketa odem i uplatim sledeći paket. Danas nisam mogao da obavim to u toku dana, pa sam predveče zvao korisnički servis da proverim do kada rade. Ljubazna Nikoleta me je obavestila da korisnički centar u Kralja Petra danas radi do 18h. Pretpostavljam da je zbog protesta. I mnogo je glupo ako su zbog toga skratili radno vreme. Kako je tad već prošlo 18h pitao sam da li je moguće na neki drugi način rešiti problem, pošto mi je potreban Internet. Dobio sam odgovor da korisnički centar u Ustaničkoj danas radi do 20h. Kako je lepo od njh što su se potrudili da neki drugi korisnički centar radi puno radno vreme. Možda ipak misle o svojim korisnicima?

Pošto su roditelji išli do grada, onda su oni svratili do Ustaničke 65. Negde posle 20h sam pogledao da li ima novi uplaćen paket i začudio se kad sam video da nema. Zvao sam ih na mobilni i saznao da je i taj centar radio do 18h. Oh, sreće i radosti…

Pošto pre nisam zapazio obaveštenje o skraćenom radnom vremenu ni na sajtu, ni na forumu SBB-a, otišao sam još jednom da vidim da ga nisam nekako prevideo. I zaista ga nema. Zovem opet korisničku podršku, da vidim da li bi mogli da mi učine i da produže paket za jedno veče, pošto već nije bilo obaveštenja i delimično su krivi što danas nisam mogao da uplatim. Na to dobijam odgovor od Marka (ako se tako zvao) da je bilo obaveštenje. Na moje pitanje gde, dobijam odgovor … “Na vratima.” Samo tako, hladno, najnormalnije. Kao da ne živimo u 21. veku, kao da nemaju sajt i forum… Na vratima?! Da li treba svaki dan da idem redom od jednog do drugog uplatnog mesta da bih video obaveštenje? Što nisu mogli na neki pristupačniji način da distribuiraju to? I tako, na još jedno pitanje da li je moguće produžiti Internet za jedan dan, dobijam odgovor da mogu ujutru da uplatim ako hoću…

Eh, Srbijo… Da sam u nekoj razvijenijoj zemlji… prvo se ne bih cimao do korisničkog centra da uplatim. Drugo, bilo bi malo verovatno da zbog protesta skrate radno vreme. Čak i da skrate, verujem da bi bilo obaveštenje na nekom logičnijem mestu, poput njihovog sajta (ili im ta napredna tehnologija služi da reklamiraju “uživajte uz 50 kanala, i Internetu brzine čak 2Mbps od 350 din!”… uz “sitne uslove”). I postoje primeri gde firme izlaze u susret korisnicima i prave ovakve ustupke da bi korisnik bio zadovoljan. Ali ne u Srbiji. Malo ko će to ovde da uradi.

I šta sad mogu da uradim? Ništa, sem da probam da izrazim svoje nezadovoljstvo na ovaj način… I da se nadam da će se situacija ovde nekad promeniti.

Dakle, jutros je okačeno famozno Uputstvo, za koje je čuo ceo domaći Internet. Nakon razgovora sa Danicom o ovoj temi, delova Ustava i Zakona o telekomunikacijama, koje sam pročitao na Svakodnevnici i SSpin-ovog komentara na istom postu, malo sam razmišljao o svemu ovome. Ustav je najviši državni akt, i svi Zakoni, Odredbe i ostale stvari treba da budu u skladu sa njim. Daleko sam od pravnika, ali da pokušam da izlažim meni logično obrazloženje. Član 41. i 42. Ustava kažu:

Tajnost pisama i drugih sredstava opštenja

Član 41.

Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva.
Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.

Zaštita podataka o ličnosti
Član 42.

Zajemčena je zaštita podataka o ličnosti.
Prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuju se zakonom.
Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.
Svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj ličnosti, u skladu sa zakonom, i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe.

Dakle, Ustav definiše kada sme da se odstupi od navedenih članova.

Član 55. Zakona o telekomunikacijama, na koji se poziva Uputstvo, kaže:

Javni telekomunikacioni operator je dužan da kao deo sistema, o sopstvenom trošku, oformi podsisteme, uređaje, opremu i instalacije za zakonom ovlašćeni elektronski nadzor određenih telekomunikacija.

Njime se poručuje da je potrebno da operater omogući nadzor korisnika.

Uputstvo, koje se poziva na član 55. Zakona o telekomunikacijama, a trebalo bi da je u skladu sa Ustavom, samo definiše kako se sprovodi elektronski nadzor. I kaže ovo:

Javni telekomunikacioni operator obavezuje se da na zahtev nadležnog državnog organa dostavi podatke o svim komunikacionim sredstvima koja su se pojavljivala na određenoj geografskoj, fizičkoj ili logičkoj lokaciji u minimalnom periodu od poslednjih 48 časova, nezavisno od postojanja telekomunikacione aktivnosti.

Pružalac Internet usluga je dužan da nadležnim državnim organima omogući pristup ažurnoj bazi podataka o pretplatnicima i periodično na zahtev dostavlja eksportovanu bazu podataka u formatu dogovorenom sa nadležnim državnim organima.

Spominje se da na zahtev mora da se omogući pristup podacima. Ima delova gde to nije eksplicitno navedeno, što je možda loše. Ali, ako se Uputstvo oslanja na Ustav, onda bi trebalo da je zabranjen pristup informacijama bez zahteva suda, ili kad nije ugrožena bezbednost Republike Srbije.

To jest, Uputstvom se dozvoljava neograničen pristup informacijama, ali se taj pristup Ustavom i Zakonom o telekomunikacijama ograničava na specijalne slučajeve. Na primer, ako se počini krivično delo 1. januara, a zahtev suda se izda 1. februara, onda bi provajder dostavio traženu komunikaciju od 1. januara do određenog datuma. Moguće je da zato moraju da prate sve podatke. Tako nešto mi deluje razumno.

Voleo bih ako bi ovo pročitao neki pravnik, koji bi mogao da da svoje tumačenje. Možda je ovo tačno, a možda je i samo moj pokušaj samoubeđivanja da je sve u redu…

U svakom slučaju, zdrava doza paranoje nije na odmet . Enkriptujte vaše poruke, razgovore preko IM-ova, i tako te stvari… Čisto radi vaše sigurnosti.

I have been thinking what would the world be like if things were closed like proprietary instant messaging protocols (for example, Yahoo!, MSN, ICQ, AIM and similar). Here we go…

• If borders were like closed IMs, you wouldn’t be able to cross them.
• If e-mail was like closed IMs, you wouldn’t be able to send it outside your network.
• If roads were like closed IMs, you wouldn’t be able to drive your car on every road.

On the other side, Jabber is open and extensible. That means that you don’t need to be on the same network as your friends in order to IM with them. So, why aren’t people using it? I believe most of them haven’t heard of it at all. And some of them have, but not all of their friends are willing to switch. Wouldn’t it be great if you had to manage only one IM account, instead of 3 or 4? Especially if you’re not using an IM program which supports multiple accounts – in that case you have to run as much programs as you have accounts, just to be able to communicate with all of your friends. What a waste of CPU power and memory.

Have something to add? Feel free to…

I have been writing assembler for the school project in the past few days. I think it had some negative effect on me…

Here’s a snippet from recent conversation with a friend:

Minja: The French guy has a great song.

Me: I’ll listen it. So far, I like mov, add… I mean, Turkish, Israeli and Bosnian song.

Time for dinner… definitely.

The thing I love about math is its abstract nature. For example, let’s take a look at the Dirac’s delta function. It’s the function that has the value zero, everywhere except at x=0, where it has infinitely large value. And it has a property that its total integral (area beneath the function) is 1. So, to think a bit about it, it an infinitesimally thin peak, which has infinite height. And the area beneath it is 1. Something like … Ain’t that amazing ?

And on the opposite, less abstract side, … Or to put it in a more descriptive way …

Mind-expanding …

I’m a regular on Serbian’s Ubuntu LoCo forum. Today I stumbled upon one post that got me into thinking “Are we a bit hypocritical?”. Here’s what happened…

There is one guy who messed up his system a bit with Windows and Linux installations and removals. He wanted to have both operating systems on his computer and he asked for a solution. Another guy tried to help him. The problematic part of his message was the comment “If you need help with removing Linux because you want to stay on that other OS, you’re not gonna find it here.” But why?

We, the FOSS community (or Ubuntu community in this particular case), are supposed to fight for freedom. In my opinion, that includes the freedom of choice, to let the user use whatever he or she wants. Including that other OS, which may have a lot of restrictions.

Sure, it wouldn’t be wise to just say “Remove Linux”. I’m not for that in the first place. But if there was no fix, why wouldn’t we help someone to switch back? That is what freedom of choice is all about, right? Someone might say that by not helping others to switch back to that other OS, we will make them adapt to Linux. Someone might say that it’s against its principles to help someone switch back to that other OS. But, if the only fix is the switch back, wouldn’t it be helpful to explain how to switch back.

What is my way of fight for freedom? Education. I think that is the best way to do that. Show people what freedom gives. The rest will follow.

Dejan Cvetković, generalni direktor Microsoft softvera za Srbiju i Crnu Goru, je objavio interesantan tekst u dnevnim novinama Danas. Naime, on je napisao veliki broj neistina o slobodnom softveru i softveru otvorenog koda (kao i otvorene standarde i ostalo). Da vidimo šta je napisano…
(Napomena: pasusi u kurzivu su delovi originalnog teksta iz novina)

“Otvoreni standardi, otvoreni kod, otvorena arhitektura – sve to zvuči tako pozitivno, tako slično, tako…otvoreno. Ko ne bi poželeo da radi baš sa takvim IT sistemom koji je mnogo bolji od zatvorenog. Prvo iznenađenje krije se u činjenici da je pravi kontrast na tržištu danas između različitih vrsta  otvorenog, a ne između otvorenog i zatvorenog. A zašto je danas sve na IT tržištu otvoreno? Zato što želimo da imamo veću kontrolu, želimo da sarađujemo sa drugima na razvoju naših sistema i želimo bolji uvid i razmenu podataka. Ali, to ne znači haos, već nastajanje da sazna šta je u osnovi programa koji se koriste. Tako ga bolje poznajete, bolje koristite i više učite o njegovim (a i svojim) sposobnostima. To zvuči kao velika sloboda, ali krije i veliku opasnost. Metafore iz sveta automobilske industrije svojevremeno su bile veoma popularne u IT novinarstvu, a sećam se nekih u kojima je Majkrosoft prošao ne baš slavno. Pa da probamo ponovo – zamislite da svaki put kad otvorite haubu svog automobila i dotaknete neki njegov deo, doživite da se taj deo promeni ili, čak, nestane. Ili, još gore, želite da prekontrolišete kočnice, ali pritisnete pogrešno dugme, i one potpuno nestanu, ali i dalje izgleda kao da su tu. Možda bi to bilo po malo opasno?”

Da li sam jedini kome kraj zvuči pomalo suludo? Dakle, otvoreni sistem je nekako i zamaskiran, te izaziva nagle i česte promene. Možda grešim, ali to je moj zaključak na osnovu napisanog. Prateći tu logiku, do sada bi moj (a verovatno i milioni drugih računara) bio u skroz neupotrebljivom stanju. Da li je tako? Kucam ovaj post, dakle nije. Radi li Google? Hmm, radi… Izgleda da je sve u redu i sa njihovim mašinama. Pošto je pisano u biznis delu novina, da vidimo šta firme imaju od otvorenog softvera. Brzi pogled na podatak o trenutno najstabilnijim hosting kompanijama nam pokazuje da čak sedam od deset koriste softver otvorenog koda za servere. Ako pogledamo istraživanje iz novembra ove godine, web serveri otvorenog koda drže oko 50% tržišta. Naleteo sam pre nekog vremena na zanimljiv post Svi koriste Linux (na engleskom), gde su ukratko navedene neke od većih firmi koje, za neku svrhu, koriste softver otvorenog koda. Da nastavimo…

“Kod otvorenog sistema sve je otvoreno i pristupačno: kad jednom otvorite sva vrata i u svom sistemu, morate dobro da pazite gde se šta ostavljate. To je kao da ste skinuli vrata sa svog stana i na dovratak stavili malu priručnu mapu koja kaže gde su šrafcigeri, gde je novac, gde je kupatilo, a gde “ladno” pivo, jer vam povremeno u kuću navraćaju neki majstori koji bi nešto da poprave. Da, ali ko još može da navrati? Sigurnost? Zaboravite na sigurnost, bitno je da je otvoreno.”

Uh, uh… Da li je baš tako?… A zašto? Jednostavno. Lepota otvorenog koda, naspram zatvornog, je baš ta otvorenost – svi mogu da vide kod. Svi mogu da uđu “pod haubu”, i da vide šta se dešava. Više očiju ima priliku da vidi i da radi na kodu, te samim tim da doprinese sigurnosti i stabilnosti. To što je otvoren ne znači da svaka promena bude prihvaćena. Svaki projekat ima tim koji dobro proveri neki doprinos sa strane, pre nego što se spoji sa glavnim delom koda. Ako je nešto slučajno prošlo, biće brzo ispravljeno baš zbog svih uprtih pogleda.

“Takođe, kad nema nekih pravila, kad nema standarda koji zacrtavaju kako se treba ponašati u ovakvoj situaciji, onda su jedini pravi eksperti oni koji su taj sistem postavili. A oni onda mogu da biraju koliko će vam naplatiti da ga i dalje održavaju za vas. Jer drugih nema. Vratimo se na čas u automobilsku industriju: zamislite da vaša omiljena fabrika automobila proizvodi samo motore i volane, a da sve druge delove auta po volji ugrađuje vaš automehaničar Ljubinko, koji ih kompletira i završava za vas. Zamislite dalje da je vaš automobil dovršio uz pomoć tri budilnika i pola kilograma retke vrste amazonske šljive. Koji drugi majstor će umeti da ga popravlja? I koliku će moć nad vama imati vaš majstor? A da ne pominjem uvoznike retkih amazonskih šljiva.”

Ok, zamislimo za čas da je naš automobil dovršio automehaničar Ljubinko. Mi tačno znamo kako je on dovršio auto, te možemo naći nekog drugog automehaničara, koji može da pogleda šta je radio Ljubinko. Drugi mehaničar može da nam pomogne kad dođe do problema. Ako je dobar mehaničar, verujem da će videti šta je neko pre njega radio . I u programiranju: ako je kod uredno pisan i održavan, većina programera bi trebalo da bude u stanju da shvati šta se program radi nakon čitanja koda.
Da posetimo Miladinka. Miladinko nam je sastavio ceo automobil. Takođe nas je obavestio da jedino on može da nam servisira auto. Isto tako, imamo zabranu da zavirimo ispod haube. A ako hoćete neku izmenu na automobilu, nadajte se da će ona odgovarati Miladinku i da će se on složiti da je odradi za vas.

“Otvoreni standard je neka druga vrsta otvorenosti, izbalansirana da vam da slobodu da znate i razvijate, ali i da ograniči opasnosti i cene otvorenog sistema. Otvoreni standard podrazumeva da znate detalje, ali ih ne smete menjati i to omogućava svima da ga koriste. Drugim rečima, razmenjujete sa svima ključna znanja o tome kako se najbolje može sa vašim sistemom sarađivati, raditi i komunicirati, ali im ne dajete šansu da u njega uđu i menjaju ga, kontrolišu ili zloupotrebljavalju. Otvoreni kod, s druge strane, podrazumeva da svako može da ga menja.”

Ovde je opet pogrešno shvaćena suština otvorenog koda. Svako može da ga menja i da izmenjeni program dalje distribuira i koristi. Ali to pravo ne znači da neko može da uđe u vaš računar i da vam izmeni delove vašeg koda. Da koristimo paralelu sa automobilima: ne može svaki stranac da upadne ispod vaše haube i da tek tako vršlja po motoru. Stoji da su neki u mogućnosti da to urade. Zato se kola i obezbeđuju na ovaj ili onaj način. Da li biste se sigurnije osećali kada znate da je na bezbednosti vašeg automobila radilo puno ljudi širom sveta ili neka zatvorena grupica?

“Ove i obične teme provociraju snažne jake emotivne reakcije kod učesnika na IT sceni; svi imaju svoj omiljeni modus i oblik rada, i sve te emocije vam kažu koliko se ljudi lako i duboko vezuju za jednostvane ideje – ideje otvorenosti i saradnje, ideje najboljeg mogućeg iskorišćenja onoga na čemu rade, ali je paradoks u tome da upravo sistem koji je formulisaniji, čvršći i zaokruženiji ima više šanse da im to pruži. To najbolje dokazuju veliki i moćni sistemi širom sveta, neki koji servisraju najveće gradove na svetu – a svakim danom ih je sve više. Oni su probali da primene suprotnu logiku i od nje su odustali na veliki i posramljujući način, shvativši da je taj eksperiment zanimljiv, ali da oni moraju da budu iskreni i realni prema svojim potrebama.”

Verovatno su neki odustali, ali nemojmo zanemariti veliki broj vlada i državnih institucija koje su našle otvorena rešenja pristupačnijim i boljim. Podsetimo se izveštaja britanske vlade o isplativosti softvera otvorenog koda iz 2004. godine. Tu je i zanimljiv tekst britanske vlade o softveru otvorenog koda. Još jedan državni dokument o isplativosti korišćenja softtvera otvorenog koda bi mogao biti zanimljiv. Na kraju se nalaze linkovi ka izveštajima još nekoliko vlada, pa bih preporučio da pogledate.

“I nije ovde reč o pobedi Majkrosofta nad Luniksom, niti o pobedi Luniksa nad Majkrosoftom, koliko o pobedi korisnika nad svojim iluzijama i parcijalnim vizijama.”

Kako neko može biti ozbiljno shvaćen kada koristi imena poput Luniks? Baš kao i osobe koje misle da će nešto učiniti nazivajući Microsoft Microshit ili M$…

“Zagovornici OSS ponekad iskreno, ali i veoma pogrešno, sugerišu jednu suptilnu zamenu teza, po kojoj otvorenost znači slobodu, a slobode nikad dosta. Da, teško je ne složiti se da je sloboda poželjna, i da svi volimo da je ima dovoljno. Ali, ova rotacija poruka ima bar dve greške. Nije otvorenost apsolutno identifikovana slobodom, niti to ikad u relanom svetu tvrdimo. Ponekad želimo da budemo sigurni i “zatvoreni” u svojim domovima, sistemima i izborima, da bismo imali slobodu da u njima uživamo, radimo i gradimo po svojoj meri.”

Dakle, zatvorimo se u svoje domove. Promenimo koji komad nameštaja, ili možda boju zidova. Ali, ako hoćete neku veću izmenu, pozovite one majstore koji su vam kuću napravili. Jedino oni smeju da menjaju. Takođe, nadajte se da će im se dopasti ideja, jer je njihova ključna reč. I budite spremni da igrate po njihovim uslovima…

“Ali, tezu da je sloboda dobra, a apsolutna sloboda apsolutno dobra, doživela je krah. Jer, sloboda je kao i svaki drugi element konteksta – vredi tačno onoliko koliko i stvar za koju smo je primenili. Otvorenost isto tako. I jedno i drugo se mogu zloupotrebiti, a na nama je da modulišemo koliko nam je čega kao društvu potrebno. IT scena? Isto tako.”

Tačno. Da proširimo, sve se može zloupotrebiti. Doduše, verujem da je otvoreno manje podložno zloupotrebi od zatvorenog… Više očiju je uprto u dešavanja.

Zaista sam razočaran da je ovakav, nekvalitetan tekst prošao u novinama Danas. Očekivao sam više…

Powered by ScribeFire.